Zato što je sex generalno nešto što društvo ne razume. A ono što društvo ne razume, postaje automatski “strano telo”, “strana država”, nešto drugo, nešto ne – normalno, nešto prema čemu u startu treba imati rezervu.
Takav odnos prema sexu postoji nezavisno od društvenog uređenja ili istorijskog razdoblja u kome društvo postoji. Iako je današnje savremeno društvo najdalje otišlo u sexualnoj liberalizaciji, odnos prema sexu je suštinski nepromenjen kada se uporedi sa društvima od pre više stotina godina.
Jer, istorijski i kulturološki razlozi ne dodiruju suštinu sexualnog društvenog problema. Po toj logici stvari, sex će nastaviti i u budućim društvima da bude “kamen društvenog spoticanja”. Zašto je to tako?
Društvo ne razume sex i ponaša se prema njemu kao “slon u staklarskoj radnji” zato što je sex potpuno drugačiji životni koncept od društvenog. Sex u svojoj osnovi ima prirodni životni smisao za razliku od društvenog. Da budem precizniji: i društvo je, takođe, jedan prirodni fenomen. To je svet koji čovek spontano gradi kao što mravi, kornjače ili gliste imaju svoje prirodne svetove. Ali, za razliku od životinja koje moraju i trebaju da ostanu u svetu u kome su, čoveku je data mogućnost i sloboda da može da gradi i drugačije svetove od čisto društvenih. Svetove koji u sebi imaju veću dozu prirodnosti od uobičajenog “normalnog” sveta u kome čovek živi.
Sexualna energija u sebi ima potencijale za daleko veći stepen prirodnosti od onog iskustva koje stvaraju uobičajeni društveni odnosi.
S te tačke gledišta, sex postaje potencijalni konkurent društvenom životnom smislu. Jer, sex ima daleko više životne energije u sebi nego što će to društvo ikada moći da razume. Sex je “kosmička” energija koja nikada neće moći da stane u uske društvene obrasce. To je energija koja ne podleže društvenim pravilima i koja je zato neukrotiva, buntovna, nepredvidiva. Sve obrnuto od onoga što društvo voli. Društvo je, naprotiv, mehanizam koji se trudi da sve funkcioniše precizno, jasno i predvidivo.
Društvo nema ništa protiv sexa ako je on u okvirima društvenih normi i merila vrednosti koje društvo podržava i propisuje. To znači sex u braku ili sex dvoje mladih koji su u stabilnoj vezi i velikim izgledima da zasnuju porodicu. Sve ostalo sexualno iskustvo – sex bez društvenih obaveza – je na crnoj listi društva i označeno kao nemoralno.
Da li je sex van društvenih normi, zaista, nemoralan? Pa, naravno, da jeste. Jer, društvo piše sopstvene zakone. Ono samo određuje šta je dobro a šta loše. Sex, droga, alkohol i nekada rock’n’roll su nemoralni zato što društvo kaže da je to tako. Ali, društvu ne pada na pamet da je ono samo sopstvenim mehanizmom koji je u velikoj meri otuđen od čovekove prirode stvorilo gomilu frustracija, kompleksa, potisnutih potsvesnih sadržaja u samom čoveku. Ti nekontrolisani sadržaji deluju kao zapaljiva bomba i traže da ugase svoju “vatru” u svemu što im padne pod ruku – u alkoholu, drogama i između ostalog zloupotrebi sexualnih energija. Ali, ne samo u tome.
Postoji i ono što se zove “workaholick” – opsednutost poslom. Postoji i ispoljavanje frustracija kroz neumerenost u hrani, mahnitost u zabavi i provodu, potrošačka groznica, itd. Sve je to posledica društvene životne “greške” pred kojom društvo vrlo olako “zatvara oko”. Jer, ti uobičajeni, “sitni” društveni gresi su, uglavnom, u zoni dozvoljenog i moralnog. Zašto je to tako?
Zato što je osnova društvenog postojanja razvoj. Društvo mora da se razvija – po svaku cenu. I po cenu da tu i tamo pravi neke greške i propuste. Najveću cenu plaća pojedinac, zato što društveni razvoj ne znači istovremeno i prirodni razvoj pojedinaca. Društvo je, u stvari, jedan dogovoreni sistem pravila, jedna mehanizovana struktura, za razliku od pojedinaca koji su bića a ne beživotne strukture.
Društvo traži od pojedinaca da svoju “božanstvenost” – sve potencijale svog prirodnog razvoja – žrtvuju radi dobrobiti društva. Radi društvene izgradnje i društvenog razvoja.
Pojedinci to prihvataju zato što ih je društvo ubedilo da je društveni razvoj i njihov lični razvoj. Pojedinci ne shvataju da ulažu svoju životnu energiju u mehanizovane koncepte koji su otuđeni od njihove prirode. To malo euforije koje im društvo baca kao kada uličnom sviraču bacite “žutu banku” je bleda senka prema onome što pojedinac dobija kada otvori neke svoje prirodne potencijale. Ali, društvo je pojedinca ubedilo da mu je najbolja životna opcija ako sluša ono što mu društvo kaže. Pojedinci tako postaju mali točkići velikog društvenog mehanizma.
Društvu su potrebni novi pojedinci i zato društvo aktivno promoviše kult porodice. Porodica je osnovna ćelija društva, i zato će društvo vršiti pritisak sa svih strana na pojedince da ispune tu društvenu obavezu. Porodica je jača potrošačka grupa od pojedinca. Porodica, takođe, više obavezuje. Porodični čovek ima mnogo manji stepen slobode. Sudbina porodičnog čoveka je u dobrom delu već određena. Da bi održao porodicu u životu moraće da prihvati bolne kompromise. Postao je zarobljenik društvenog sistema a da to nije ni primetio.
Ali, društvo je, zato, zadovoljno. Porodica se formirala. Više će se kupovati. Više će se trošiti a samim tim i više proizvoditi. I eto društvenog razvoja. To što je pojedinac u čitavom tom razvojnom ciklusu društva postao kolateralna šteta društvo mnogo ne zanima. Ne zanima ga jer društvo uopšte ne zna da postoji alternativa – da postoji nešto drugo, nešto bolje. Društvo ne razume šta to znači prirodni životni razvoj za razliku od društvenog.
Društvena merila vrednosti se svode na dobijanje, uspešnost, pa opet dobijanje, ambiciju, uspešnost, dobijanje i tako u krug. Posledica toga je da stalno postoji nešto što treba da se dobija i čovek kao navijena igračka čitav svoj život posvećuje borbi za dobitak – materijalni, psihološi, bilo koji. Navodno, tek tada, svim tim dobijanjem i uspešnošću, čovek postaje srećan. Jer, šta bi, inače, bio smisao tih silnih dobitaka ako ne individualna sreća, zar ne?
Prirodni životni smisao ti, naprotiv, kaže da ništa ne trebaš da dobijaš da bi već ovog trenutka bio srećan, jer sreća ne zavisi od bilo kakvog dobitka. Samo je potrebno jedno – da to razumeš. Naravno, to ne možeš da razumeš, ako u tvojoj glavi stalno bubnja: dobijanje, uspešnost, ambicija, želja…
Da bi prirodni smisao mogao da razumeš, pokušaj da usvojiš neke koncepte prirodnog životnog smisla a ne društvenog, i možda ćeš polako počinjati da shvataš šta se oko tebe događa.
Sexualna energija je jedan od tih prirodnih principa. Kada bi se, na primer, otvarao za svoju sexualnu energiju, sa iskrenom namerom da dublje osetiš njeno delovanje, “nebo” bi pozdravilo takav tvoj čin, jer bi na taj način pokušavao da shvatiš šta je istinski život – istinska stvarnost i njene energije – za razliku od ustajale “društvene žabokrečine” koja ti servira uvek iste životne principe. One koje već klinci sa sedam godina razumeju.
Sada je, nadam se, jasnije zašto je sex kao teroristička jedinica za društvo. Sex bez uobičajenih društvenih obaveza ima u sebi potencijale da razbija sve što društvo teškom mukom stvara. Jer, treba non – stop ubeđivati pojedince da rade u društvenom interesu a ne svom. Treba im neprekidno držati fokus na društvenoj osovini: obrazovanje, posao, porodica, društveni život. Moraju svi kao poslušni zombiji da slede logiku društvenog razvoja. I niko ne sme da se usudi da iskorači iz tog sistema vrednosti, jer “to se ne radi”, “to jednostavno nije logično”, “šta bi, inače, drugo mogao da radiš”?
Dakle, društvo je spremno da prizna sex kao životnu stvarnost čoveka, ali društvu se ne sviđa što sex ne može da drži pod kontrolom. Ne sviđa mu se što sex razbija koncepcije društvene organizovanosti – skreće misli od porodice, posla, obaveza i drugih društvenih simbola.
Na primer, ljudi se sexaju sa drugima i varaju, i dok su u braku, i pre njega dok su u vezama. To je sasvim poznata stvar. Tu društvo ne može mnogo da učini. Ali, ono što društvo može je da tim “otpadnicima” bar u što većoj meri pokvari raspoloženje. Opteretiće ih krivicom da rade nešto nemoralno, nešto loše, i to će neprimetno ulaziti u potsvest i činiti to da im taj nedozvoljeni sex što više presedne. Možda ne u toku samog sexa, ali onda kada se strasti stišaju, kada krivica počinje da razjeda, ili kada neka otupelost, ravnodušnost, depresija obuzme čoveka a da ovaj nema pojma zašto je to tako.
Osim toga, i samo društvo pravi greške koje, uopšte, nisu u interesu društvenog razvoja, jer ljude više razdvajaju nego što spajaju. Niko drugi nego baš društvo je u čoveku stvorilo, na primer, kompleks niže vrednosti koji traži od čoveka da se neprekidno dokazuje. Jedan od najboljih dokaza lične vrednosti za muškarce je (osim dobrih automobila) osvajanje lepih žena – sexualni promiskuitet. Za društvo to nije ni malo povoljna stvar jer znači skretanje pogleda sa braka i porodičnog života.
Društvo može da pokaže toleranciju prema vandruštvenom sexu “samo na papiru” – verbalno, ali ne iskreno i suštinski. Ako je, na primer, zgodno da se u nekoj popularnoj šou emisiji pokaže savremeni pogled na život, zašto da ne.
Ali, kada se ode kući svojoj porodici, taj isti čovek koji je bio šarmantni voditelj emisije o slobodnijoj ljubavi bi “iskočio iz kože” kada bi čuo da je njegova ćerka imala sa nekim dečkom sexualnu vezu bez društvenih obavezivanja, očekivanja ili budućih izvesnosti. Samo radi sexa? Čemu to? Zašto? Gde to vodi, pitao bi se nesrećni otac? Naravno, ne bi mu palo na pamet, gde su ga doveli društveni utabani putevi kojima je on išao, i ne bi se iskreno zapitao kakav život sada, zaista, ima i koliko je, u stvari, sretan čovek. Ah, da, i ne bi mu pala na pamet njegova ljubavnica ili dve sa kojima ima čisto sexualne odnose.
U čemu je smisao čitave ove priče? Društvo “ne – normalni” sex kao “crnu društvenu ovcu” ne priznaje, ali se on, ipak, dešava. I šta, onda, s tim?
To ćete videti u temama koje slede.
