Dakle, prethodna tema je objasnila zašto društvo generalno ne voli sex, ali je samo ovlaš dodirnula, kakve to direktne veze ima sa nama – sa pojedincima. Ova tema govori o tome, na koji način i kojim metodama društvo uspeva da nas drži u okviru svojih principa i merila vrednosti što se tiče sexa?
Društvo uspeva da usmerava našu sexualnu aktivnost “na svoju vodenicu” tako što nas uči da stavljamo maske i igramo sexualne društvene igre. Šta su to sexualne društvene igre i kako se one igraju?
Osnova za bilo koje društvene igre su uverenja, verovanja, koje je društvo uspelo da usadi u našu potsvest. Bez tih uverenja, sexualne ili neke druge društvene igre uopšte ne bi mogle da se igraju. Društvena uverenja se ispoljavaju u okviru društvenog sistema koji svojim merilima vrednosti utiče na to kakve uloge muškarci i žene dobijaju u društvenim sexualnim igrama.
Opšte poznata je stvar da živimo u društvu muškaraca. Muškarci vladaju i to se vidi na svakom koraku u društvu. Muškarci u današnjem društvu imaju presudni uticaj na ukupna društvena dešavanja. Imaju vrhovnu moć i u politici, i u biznisu i u drugim važnim segmentima društva (crkvi, vojsci, obrazovanju, itd). Žene su generalno posmatrano i dalje na društvenoj periferiji.
Zašto je to važno? Zato što društveni položaj utiče na uloge u društvenom sexualnom “maskenbalu”. Te uloge su potpuno drugačije kod žena i kod muškaraca.
Osim društvene pozicije koja utiče na sexualne uloge, pomenimo i faktor genetike za koji postoji opšte verovanje da u velikom stepenu određuje sexualne uloge muškaraca i žena. Po tom uverenju, muškarci su genetski predodređeni da “razbacuju seme” gde god stignu, da bi se vrsta širila. Žene su, naprotiv, sexualno uzdržanije jer imaju genetski zadatak da stvaraju i održavaju porodicu koja traži usresređenost i stabilnost.
Što se mene tiče, ja bih genetski uticaj na društveno ponašanje sveo na minimum. Više volim da posmatram muškarce i žene kao bića ravnopravna u svemu. Ako malo više naginju na jednu ili drugu stranu zbog polne specifičnosti, to je, po meni, ipak, zanemarljiv uticaj. Društvo sa svojim mehanizmom uverenja i merila vrednosti daleko više od genetike oblikuje ponašanje muškaraca i žena – u svim oblastima pa i u sexu.
Hajde da vidimo kako se društvene igre igraju u oblasti sexa?
Muško društvo je ženi dodelilo ulogu porodičnog oslonca. Neko je morao da bude nosilac društvene ideje o porodici i na posredan način ideje o društvenom razvoju (o čemu je bilo reči u prošloj temi). Ko drugi nego žena? Žene rađaju decu i u neposrednijem su kontaktu sa njima nego muškarci.
Žene su u svim istorijskim društvima na više ili manje suptilan način bombardovane idejama da neće biti ostvarene kao osobe ako ne budu uspele da postanu majke. Život bez braka i dece je čak i danas za većinu žena promašen život.
U ranijim društvima je ta uloga bila direktnije promovisana, čak ultimativna. Teško je bilo zamisliti da se neko suprostavi krutim društvenim dogmama, roditeljima, bližoj i daljoj društvenoj okolini, ne samo što se tiče izbora bračnog partnera, nego i što se tiče ukupne uloge braka i porodice u nečijem životu. U brak je moralo da se stupi u određeno vreme, sa određenom osobom, po društvenim običajima koja su važila u to vreme.
Modernija društva, naizgled, dozvoljavaju slobodan izbor, ali suptilnim metodama i dalje prave polne razlike i guraju muškarce i žene ka svojim klasičnim ulogama. Muškarac snabdeva porodicu, a žena je održava i njome upravlja. Neka savremena žena može da bude baš suprotan primer od tog klasičnog ideala, ali većina žena, ipak, neće uspeti da se otgne čeličnom stisku društvene dogme. Jer, društveni simboli deluju kroz potsvest. Neprimetno, daleko od naše svesti.
Neka moderna poslovna žena, na primer, može da bude izuzetno “alergična” na brak i porodicu. Može da misli da to, jednostavno, nije za nju, i da se izvrsno oseća kao solo. Snažna je, lepog tela i na sredini četrdesetih, odlično plaćen posao, redovan sex i bogat društveni život.
Ali, društveni uticaj koji opominje “zabludele ovčice” da se vrate u svoj “tor” će sigurno stavljati na veliko iskušenje i ovakve žene. Neće im biti lako da uguše glasove u svojoj potsvesti koji opominju na iskonski zadatak koji nije obavljen. Nije lako odupreti se, jer ti glasovi iznutra donose krivicu, strah od usamljenosti, dezorijentisanost, depresiju, itd.
Imati brak i porodicu je, naravno, sasvim prirodna stvar. Ali, i nemati je, takođe, sasvim prirodna stvar. Ni manje bolja, ni manje lošija. Čitav problem je u tome što društvo svojim pritiskom i “navijanjem za” remeti prirodnu ravnotežu – znak jednakosti i za jednu i za drugu životnu opciju. Koja opcija će se desiti za nekog konkretnog pojedinca, muškog ili ženskog pola, bi trebala da pokaže sudbina a ne društvene dogme.
Ali, društvo ne veruje u sudbinu kao prirodni sled događaja. Društvo voli da “frizira” događaje – “da ih pumpa, dopinguje”. U tom smislu, društvo te je zarazilo uverenjima da će ti se nešto strašno loše desiti ako ne budeš porodično ostvarena na vreme. Moraš što pre da počneš da radiš na tome da bi se to i dogodilo. Moraćeš da “zažmuriš na jedno oko”, ako nisi baš zadovoljna izborom. Ma, treba da zažmuriš i na oba oka, ako je prilika tu a ti si u problemu – nisi se još porodično ostvarila. Ali, ne treba mnogo da brineš. Pa, kome je sasvim potaman u braku? Ako čekaš princa na belom konju, načekaćeš se i na kraju ostati sama.
Takvu priču priča društvo. Možda ćete se nasmejati ovome, ali nemojte izgubiti iz vida da je naša potsvest veoma moćan mehanizam, i da uopšte ne znamo šta nam se sve tamo dešava. Možete jednostavno da budete nezadovoljni svojim životom, depresivni ili čak ravnodušni, a da vam je poslednja stvar na svetu na koju biste pomislili kao uzrok takve malodušnosti baš ta – porodična neostvarenost. Bez obzira što možda mislite da ste baš vi vrlo imuni na tu “boljku”, to, ipak, može da bude osnovni uzrok vaše patnje.
Jer, društvo vas je odmalena ubedilo da vam patnja sleduje automatski kao posledica neostvarenosti vaše osnovne životne uloge i vi se, zbog tih uverenja, baš tako i ponašate – patite.
Neko će reći da je prirodno za ženu da ima decu i zato ona insistira na tome – zato što je prirodni instinkt vuče da stvara potomstvo. Kao i kod životinja. I one to rade instinktivno.
Ja ne verujem u tu tezu. Ljudi su, ipak, drugačija bića od životinja. Imaju sličnosti ali i fundamentalnih razlika. Najvažnija razlika je da imaju više svesti od životinja. Ta svest omogućuje čoveku da se ponaša na suštinski drugačiji način od instinktivno životinjskog.
Šta će, na primer, uraditi muškarac koji na ulici sretne ženu koja ga izuzetno privlači za sex. Neki muškarac će joj prići, ali većina to, ipak, neće učiniti.
Većina će se pridržavati uobičajenih načina društvenog ponašanja u toj situaciji – biće uzdržani. Neki muškarci čak neće sebi dozvoliti da devojka vidi da je uopšte posmatraju. Neki će joj možda namerno staviti do znanja da ih ne interesuje.
Ovo su samo neki oblici ponašanja a može ih, naravno, biti još više. Vidite koliko je viša svest u odnosu na životnje proširila mogućnosti čoveka i izvela ga vrlo lako iz polja instinktivnog. Zato, društveni faktori za razliku od genetskih i instinktivnih ipak, imaju odlučujuću ulogu u čovekovom ponašanju.
Zamislimo sada ženu čija je društvena pozicija “na periferiji” u odnosu na muškarca, sa istovremeno duboko usađnim društvenim nagonom koji je gura ka porodici. Šta žena u toj situaciji može drugo da uradi nego da trguje. Trgovaće sa onim što ima i onim što treba drugoj strani. Muškarcima treba sex, a žena je ta koja u svojim rukama drži “slavinu za sex” koju može po svojoj volji da odvrće i zavrće.
Ali, i ženi treba nešto što muškarci imaju a što ona sama nema. Muškarci joj mogu dati decu i porodični život – ispunjenost svoje društvene uloge. Mogu joj dati materijalni status u kome će moći da uživa i zaboravi koliko je društveno obespravljena. Koliko je naterana da radi najmanje plaćene poslove, da živi sa roditeljima, da se vozi gradskim prevozom a ne taxijem, da mora da vodi računa koliko troši novca na šoping.
Muškarac može da učini da žena premosti svoju nižerazrednu poziciju u društvu tako što će da postane uvažena gospođa nekog “glavonje”. Njen muškarac će joj dati moć da postane moćnija i od mnogih muškaraca. Jedino ono što žena ima i čime može da trguje je sex. Muškarcu to treba i ona je u stanju da mu to pruži.
Žena je svega toga svesna u velikoj meri još kao devojčica od deset godina. U nju su se već u tom uzrastu potsvesno prenele sve uloge i sva društvena očekivanja i obaveze.
Već kao vrlo mlada devojka ona se uči trgovini sa muškarcima. Neće mu dati sex na prvom sastanku, jer će je više ceniti ako mu ne da odmah. Moraće da pokaže da je ozbiljan, “da je društveno odgovoran” što znači “da je voli i da ima poštene namere”. Moraće da pokaže da je “dobar dečko”. Sa dobrim dečkom je uvek lakše trgovati. Uvek je lakše podići ulog i više osvojiti za sebe u procesu razmene. Dobar dečko, takođe, može i ponekad “da se ostavi na čiviluku”, može da prihvati lakše izvinjenja, može lakše “da se vrti oko malog prsta”.
Pa, dobro, žena mora da bude nekada i gruba, možda i bezosećajna jer je prisiljena na neravnopravnu borbu sa jačim od sebe. Ako u tom “navlačenju konopca” neki muškarac bude kolateralna šteta, šta da se radi, takav je život. Pa, i mnoge žene doživljavaju sličnu sudbinu. One “dobre devojke”. Naivne i skromne. Bivaju često iskorištene, odbačene, ismejane, zar ne? Tako društvo uči žene da postaju bolji trgovci u trgovini s muškarcima.
Osim toga, žene su svesne “da im vreme ide”. Svesne su da postoje “najbolje godine za trgovinu”. Ako budu neoprezne može im se desiti “da ne kupe kartu za svoj voz”. Jer, “vrata” ostaju širom otvorena samo izvesno vreme. Posle počinju polako da se zatvaraju, a pažnja muške javnosti da se pomera na drugu stranu – ka “svežijoj robi”.
Ali, devojke ne moraju da brinu da će se zaboraviti. Društvo će ih već na svakom koraku potsećati na to koja je njihova uloga i kako treba da je odigraju? Kako da postanu što bolji trgovci svojom mladošću i lepotom? Jer, društvo će im neprekidno objašnjavati šta je to lepo, kako to lepo izgleda, i koliko godina to mlado i lepo ima?
Isto tako, devojke će jasno osetiti kako to izgleda “ne više tako lepo”. Osetiće jasno koliko su žene “u godinama” sklonjene sa glavne scene događaja i koliko ih je društvo “zaboravilo i napustilo”. Koliko više nisu u toku i koliko se “pravi život” zaustavio za njih.
Zato će mlade devojke pokušati da žive svaki dan kao da im je poslednji i potruditi se da na vreme što bolje obave svoju “transakciju života”. Sex je u svakom slučaju jedan od njihovih najjačih aduta.
Muškarci, takođe, imaju svoju društvenu logiku u vezi sexa. Njima sex treba i znaju gde se on nalazi – kod žene. Ali, muškarci, takođe, znaju da do sexa neće baš tako lako doći. Moraće da trguju – da budu vešti trgovci. Najlakše će biti ako im naleti “neka odbegla ovčica”, naivna i neiskusna. Neće morati mnogo da se muče da dođu do onoga što im treba – do sexa.
Ali, mnoge devojke će znati “kako se brani svoja teritorija” i neće se tek tako lako predati. Zato će muškarci morati da dobro odigraju svoju igru pretvaranja. Iskusni muškarci će znati da i devojkama nešto treba što mogu da nađu samo kod muškaraca. Potrebna im je pažnja, nežnost kao pokazatelj vezivanja, što, naravno, pre ili kasnije vodi ka braku i porodici.
Zato će se iskusni muškarci kleti u svoju ljubav, pokazivati emocije kao znak svoje iskrenosti, obasipati devojku komplimentima i poklonima želeći da je učvrste u uverenju da su ozbiljni kandidati i da u to uopšte ne treba sumnjati. Još ako su iz dobro stojeće porodice, ako završavaju prestižne škole ili već imaju dobro plaćene poslove, onda je žena uverena da je prava prilika tu. Sada samo treba povući pravi potez. To isto misli i muškarac – treba pametno odigrati kada je najvažnije.
Muškarac, na primer, može da igra igru nonšalancije praveći se “mrtav hladan”, smanjujući namerno kontakte sa devojkom, samo u cilju da drugu stranu destabilizuje i navede da pomisli da joj situacija izmiče iz ruku, i da će neka druga kandidatkinja zauzeti njeno mesto. Ženska strana može, takođe, da igra tu istu igru, stavljajući do znanja muškarcu da možda nije jedini udvarač, i da što pre treba da izađe sa konkretnom ponudom, jer svaki propušteni dan može da znači veću cenu.
Ili, žena može da igra na adut sexa odmah na početku, pružajući muškarcu pristup “u tajne odaje” već na prvom izlasku, u želji da ga preko sexa odmah što jače veže za sebe, i da odmah počne da uživa u materijalnim koristima koje dolaze s muške strane. Glavnu nagradu – brak i porodicu – će ostaviti za kasnije tako što će polako i suptilno vršiti pritisak i vući na tu stranu. Moraće da bude pažljiva i strpljiva – da ne preplaši muškarca, a da ga postepeno emotivno veže za sebe.
I muškarac i žena znaju da će žena kad tad morati “da padne na kolena”. Pitanje je samo ko će više profitirati od toga. Da li je žena dobro odmerila trenutak kada da se da, jer ako se muškarac još uvek nije emotivno vezao za nju, kada dobije sex verovatno će početi da se hladi i brzi rastanak je vrlo izvesna stvar.
Isto tako, ako muškarac nije osetio pravi trenutak, možda će biti shvaćen kao neozbiljan od strane devojke. Biće obeležen kao neko ko “juri suknje”, što ga ni malo ne preporučuje kao nekoga za dugu stabilnu vezu koja će biti krunisana brakom.
Ali, i ako muškarci i žene odaberu pogrešne trenutke u svom sexualnom maskembalu to ne znači da je sve propalo. Jer, društvu je u interesu da ljude spaja a ne da ih razdvaja. Zato će muškarci i žene imati pred sobom čitav arsenal društvenih pomoćnih sredstava za vađenje iz teških situacija. Moći će da se izvinjavaju, da mole, da obećavaju da će se promeniti, da se kunu da nisu tako mislili, da poriču, da prete, da se dodvoravaju, da se prave glupi i nevešti, itd.
I nekako će se situacija srediti. Par je preboleo prve “dečije bolesti” i sada ulazi u nešto stabilnije ljubavne vode.
Ali, društveni sexualni maskembal se i tu nastavlja. Kako vreme prolazi društvo pritiska obe strane ka porodičnom odnosu jer je to krajnji društveni cilj. Društvo to čini tako što stvara emotivnu zavisnost kod ljudi – stvara rutinu i naviku zajedničkog života. Čak i da se partneri ne podnose oni su u izvesnoj meri zarobljeni mrežom navike koja ih i dalje drži zajedno. Muškarac je dobio sex i sada je manje zaiteresovan za devojku. Sada bi da osvaja neke druge neosvojive “tvrđave”. Ova njegova mu je manje više dosadna.
Uz to, muškarac oseća sve jači pritisak od svoje devojke ka većem vezivanju. Tu su i pokloni koje mora da kupuje, pažnja i utrošeno vreme koje mu devojka uzima i koje ne može da upotrebi onako kako bi želeo. Deca i porodica su poslednje što mu je sada potrebno. Shvata da je uhvaćen u životnu zamku jer mora da plaća svojim novcem i vremenom to što ima redovan sex koji mu više toliko ne znači.
Ali, nekako mu se, ipak, i pored svega ne raskida ova veza. “Ima tu i lepih trenutaka, obostranog zadovoljstva, zajedničkih uspomena”. Muškarac ne shvata da su takva objašnjenja koja sam sebi daje samo izgovori, jer nekako sebi mora da objasni emotivnu zavisnost koja se tokom vremena stvorila. Društveni mehanizam je to vezivanje stvorio jer je rutina jedno od najvažnijih društvenih obeležja. Društvu je važniji rezultat nego kvalitet i zato će snagom rutine pokušavati da drži i ono što je prirodno teško spojivo i održivo.
S druge strane, žena će osećati da se muškarac polako odaljuje. Dobio je ono što je hteo, zadovoljio se svojom “igračkom” i sada bi da produži dalje – da traži neke drugačije igračke. Žena oseća da joj je pozicija ugrožena i počinje da igra društvenu igru optuživanja – krivice. Potrebno je bombardovati muškarca idejama da je on kriv što njihova veza klizi nizbrdo, da je kriv jer je loš, jer je takav – neodgovoran i nepouzdan.
Niko ne voli da se oseća kriv, da misli da je nešto pogrešno uradio, jer to potsvesno smanjuje čovekovu ličnu vrednost o sebi samom. Takvo potsvesno stanje automatski priziva pravdanje, obećavanje, trud ka popravljanju situacije od strane muškarca, jer samo tako on ponovo uspostavlja balans svoje lične vrednosti.
Ali, žena potsvesno zna da suviše kritike i krivice, takođe, nije dobro jer se može desiti da muškarcu “pukne film” i da učini ono što, inače, uglavnom ne bi – da raskine vezu jer suviše u njoj pati, a ništa toliko vredno za to ne dobija. Osim toga, žena zna da se u takvoj “klizavoj” situaciji mnogo lakše može desiti da oslabe emotivne veze navike i da se muškarac zaljubi u neku drugu “suknju”.
Zato će “pametna” žena “nevaljalom” muškarcu da servira “i toplo i hladno jelo” – dozirano će ga optuživati, ali će se i povlačiti kada je pritisak suviše veliki. Tada će glumiti toleranciju i širokogrudost jer eto, “kako je samo ona dobra kad toliko mnogo trpi što nijedna druga ne bi”. I neki muškarac će se uhvatiti na tu udicu. Potsvesno će verovati da je nezgodan, loš i da bi ga teško neko drugi takvog prihvatio.
U svim ovim igrama treba imati na umu dve stvari. Prva stvar je da su ove sexualne igre koje su opisane potsvesni procesi – ono što se realno dešava u čovekovim dubinama. Na površini svakodnevnog života sve to može potpuno drugačije da izgleda. Može da bude više lažnog smeškanja, navodnog oduševljenja i zadovoljstva zajedničkim ljubavnim životom, itd. Čitava potsvesna dramatična igra o kojoj je bilo reči može da bude zakamuflirana društvenim maskama koje su ljudi naučili vrlo vešto da skidaju i stavljaju. Sve je to sasvim moguće. Da spolja i samom ljubavnom paru i ljudima koji ih poznaju sve deluje normalno i čak vrlo dobro, a da se u dubinama potsvesti kod oba partnera dešavaju “bure i oluje”.
Ali, potsvesna igra će pre ili kasnije početi da izbija na površinu. I sada, s vremena na vreme, izbija, ali je, ipak, držana manje ili više pod kontrolom. Možda će emotivna vezanost i rutina koja se uspostavila uspeti da održava nemirnu potsvest na dugu stazu. Doći će, konačno, do porodičnog odnosa, i onda će sile koje spajaju biti još jače nego pre.
Te sile će, možda, uspeti da održavaju dvoje ljudi zajedno, iako u tom odnosu oboje veoma pate. To je uobičajena situacija kod mnogih bračnih parova. Istrajavanje na zajedništvu koje je očigledno potpuno neusklađeno i ne prija ni jednoj strani. Pogledajte pažljivo oko sebe i videćete da je tako.
Druga stvar koju treba imati u vidu je da su gore opisani procesi ono što se uglavnom dešava u društvu – najčešće ili u proseku. Ali, to ne znači da ne postoje i obrnute situacije i čitav spektar različitih mogućnosti ili različitih faza.
U nekim fazama tog procesa muškarci se mogu ponašati kao tipične žene. Jer, društvo je i muškarcima usadilo jaku potrebu za porodicom – samo što oni imaju više biološkog vremena pa se ležernije osećaju. Ali, ako se neki muškarac zaista zaljubio u devojku i oseća da mu ona daje sve što mu je potrebno, čak i više nego što zaslužuje, onda će on, možda, preuzeti ulogu žene i vući više ka braku i porodici. Hteće što pre da je oženi i tako zadrži i veže za sebe.
A njegova devojka će možda, naprotiv, biti mnogo manje “zagrejana”. Iako i dalje ima ideal porodice kao visok prioritet, u konkretnoj situaciji će se više ponašati kao tipični muškarac koji se izvlači da ne upadne u bračnu zamku. Istovremeno će biti vrlo otvorena “za druge igračke koje se prodaju na tržištu” u očekivanju da će naći baš onu koja njoj odgovara.
Sve ove društvene sexualne igre su samo vrlo uprošćena verzija onoga što se događa dok muškarci i žene “stenju” pod pritiskom društvenih uverenja, moralnih normi i obaveza koje im društvo nameće. Taj društveni bal pod maskama se dešava ne samo u oblasti sexa nego i u svim drugim oblastima života.
Zamislite sada svu tu utrošenu životnu energiju koja je upotrebljena u svim tim procesima stavljanja i skidanja društvenih maski i igranju društvenih uloga. Zamislite svu patnju koja je tom prilikom proizvedena. Koliko samo bačene energije i vremena čovekovog života! Jer, sa stanovišta Prirode koja je stvorila sve što postoji društveni sexualni maskenbal je potpuno nepotrebna stvar.
Za “nebo” postoji samo jedan prirodni proces što se sexa tiče: muškarac i žena koji osećaju međusobnu fizičku privlačnost. Ništa više od toga. Nikakav društveni odnos obavezivanja nije potreban za taj prirodni odnos – samo dva tela koja se fizički privlače i žele da razmene sexualnu životnu energiju koja je u njima. Sve je tako jednostavno, iskreno, jasno, spontano. “Sve staje u jednoj rečenici”.
Sada kada je jasno koje se društvene sexualne igre igraju, biće jasnije i pitanje zašto devojke (žene) ne vole sex bez društvenih obaveza? Zašto generalno ne vole sex samo zbog sexa? Sledeća tema će nam dati širi uvid u to.
