Na prvi pogled, sex bez obaveza i prava ljubav nemaju ništa zajedničko. Izgledaju potpuno suprotni, nedodirljivi, neuporedivi. Zašto je to tako?
To je zato što društvo sve gleda na prvi pogled, plitko, površno, prosto. Sex je sam po sebi “crna društvena ovca”, a pogotovo ako je to bez ikakvih obaveza prema drugoj strani – bez ikakve izvesnosti ili puta koji vodi dalje ka nekom obliku društvenog zajedništva. S druge strane je ljubav. Nešto najsuptilnije što ljudsko biće može da oseti. Zajednica dve srodne duše.
Kako tako nešto uzvišeno kao što je ljubav može da ima neke veze sa “prizivanjem najnižih ljudskih osećanja” – požude, sexualne strasti?
Društveni pogled na ovu stvar greši prvo zato što ne treba sve “trpati u isti koš”. Sex bez obaveza može da bude i “čista mehanizacija”, ali i ne mora, uopšte, tako da bude. Jer, sex bez obaveza može da se posmatra i kao buđenje naše istinske prirode, kao dodir sa univerzalnom životnom energijom, kao namera ka otvaranju, iskrenosti, traganju za onim što po svojoj prirodi istinski jesmo.
Osim toga, i molitva može da bude čista mehanizacija. Ona to uglavnom i jeste. Pogledajte ljude u crkvi i biće vam jasno. Toliko su se “uvežbali” da izgovaraju reči i rade sve ostale ritualne radnje da im ne pada na pamet da je suština molitve u otvaranju – u propuštanju kroz sebe vibracija sa viših nivoa. Ali, ljudi molitvu ne shvataju kao otvaranje jer im niko nije rekao da to tako treba. Društvu je važnije da se izvrše neke radnje. Da se ispuni forma. Kome treba suština? Zato društvo nikada neće osuđivati mehanizovanu molitvu, ali će zato jedva čekati da podigne glas na mehanizovani sex.
Da se vratimo na naslov iz naše teme. Po ovom konceptu, sex bez obaveza i prava ljubav imaju dosta toga zajedničkog, što je pretočeno u dve osnovne stvari.
Kao prvo, imaju istu suštinu. Isto im je poreklo. Isti im je stvoritelj – Priroda. Priroda a ne društvo.
Kada, na primer, imate sex, društvo uglavnom nestaje iz vas. Kada imate u velikoj meri usklađen sex, društvo skoro potpuno nestaje iz vas. Vi se nalazite u “okeanu” prirodne energije u koji ste uronjeni sa svojim partnerom. Sve ostalo bledi i nestaje. Kao što i sami znate, za vreme sexa vi nećete da pitate ljubavnika: “Jeli, a kako to da se nisi javio na mobilni”? Ili: “Kako se usuđuješ da pred mojim društvom pričaš onakve gluposti”. Ili: “Ti si lud ako misliš da ću da pređem preko onoga što si mi rekao”! Sav taj društveni svet za vreme sexa nestaje. Postoji samo Priroda koja nas obuzima sa svih strana.
I prava ljubav ima taj isti prepoznatljiv prirodni dodir. Pravoj ljubavi društvo u velikoj meri ništa ne može. Ne može tako lako da je uprlja, da je zavede svojim iluzijama ili glupostima. Ne može da joj se dodvori, da je “potkupi svojim poklonima”, da bi joj posle toga “zabilo nož u leđa”. Priroda je kod prave ljubavi suviše jaka a društvo previše slabo. Kao i kod sexa.
Kao druga stvar koja vezuje ovaj koncept i pravu ljubav je sama suština koncepta po kojoj ako postoji u velikoj meri obostrani sklad fizičkog privlačenja i sexualnih energija partnera, onda je to postalo deo prave ljubavi. Pola puta do nje.
Neko će reći da sex ne mora da bude osnova prave ljubavi. Da čovek može da oseća ljubav prema nekoj osobi i bez sexa. Da, društvo će to reći, jer društvo voli da ubeđuje ljude u iluzije koje nemaju mnogo veze sa stvarnošću.
Jer, u slučaju bezsexualne ljubavi se najčešće ne radi o ljubavi nego o prijateljstvu. Ali, prijateljstvo i ljubav nisu iste stvari. Duboko prijateljstvo je jedan važan deo ljubavi, ali prava ljubav ide dalje od bilo kog prijateljstva. Jedno nije drugo i ne treba ih brkati.
Ipak, moguća je ljubavna uzvišenost bez sexualnih osećanja, samo to važi za duhovna bića. Za ljude koji su toliko daleko odmakli u svom unutrašnjem razvoju da su verovatno svoj sex pretočili u neku drugu energiju. To su ljudi koji ne vole samo nekoga nego vole sve. Ljudi koji nisu potiskivanjem eliminisali sex – kao što se to u društvu čini – nego su ga, naprotiv, na prirodan način prevazišli.
Ali, društvo nije mislilo na ove retke duhovne ljude nego na obične ljude koji su pronašli nekog partnera koga “vole” bez obzira što sa njim nemaju sex. Tako je lepo reći ljudima da su duhovna bića ako se pridržavaju društvenog morala. To je mnogo bolje nego reći im da je njihova “duhovna ljubav” najverovatnije neki društveni kompromis – neki oblik prijateljstva, pristanak na zajednički život sa nekim jer druge opcije nisu na vidiku, strah od usamljenosti, itd. U svakom slučaju neki oblik interesa.
Ljudi, takođe, mogu da potisnu svoju sexualnu energiju zato što je se na dubljim nivoima stide, smatraju da je nemoralna, nepotrebna, da je niska, životinjska, da im ne priliči. Sve to može da izazove da ljudi žive “sretno” u zajednici bez ili sa vrlo malo sexa i da se zbog toga osećaju uzvišeno – duhovno. Pritom im neće pasti na pamet da je realnost potpuno drugačija. Društvo ih je ubedilo da je biti “pristojan” važnije nego biti svoj. Da je biti moralan važnije nego biti prirodan.
Ako je sklad sexualnih energija u visokom stepenu pola puta od prave ljubavi, postavlja se pitanje, šta je onda ljubavna druga polovina?
Druga polovina prave ljubavi je usklađenost karaktera osoba u ljubavnom odnosu. Ne bilo kakva usklađenost, nego usklađenost visokog stepena. Kao i u slučaju sexa.
Ali, neko će primetiti da je karakter osobe društvena kategorija. Društvo je u velikoj meri stvorilo taj karakter. Uže i šire društvo – porodica i šira društvena okolina. Društvo svojim uticajima taj karakter neprekidno oblikuje. Da li to onda znači da drugu polovinu prave ljubavi čine usklađena dva društva? A gde je tu onda Priroda o kojoj smo toliko pričali?
Dva usklađena uma čine drugi pol prave ljubavi. Ali, to nije sklad na koji se uobičajeno misli. To nije društveni sklad. To nisu karakteri koji se slažu oko raznih društvenih pitanja, koji imaju slične želje, kulturni nivo, obrazovanje. Iako sve to mogu da imaju. Ali, i ne moraju. Ne moraju zato što je osnova sklada dva karaktera prave ljubavi prirodna a ne društvena. Umovi tih osoba vibriraju na sličan način jer imaju sličnu prirodnu specifičnost.
Svako ljudsko biće ima svoju prirodnu specifičnost uma, a kod prave ljubavi su te dve specifičnosti u visokom skladu. Da li će taj prirodni sklad značiti da osobe imaju slična interesovanja, želje, ukuse ili baš različite je nebitno.
Ono što je bitno je da je njihova prirodna suština usklađena. I obe osobe to jasno osećaju. To je osećaj bliskosti koji praktično znači da vam prisustvo osobe pored sebe prija i bez reči ili dodira. Možete, na primer, sate da provedete jedno pored drugoga samo u ćutanju. I to ne da provedete to vreme uspavani i udaljeni, nego u budnom prisustvu koje vam “razgaljuje srce i miluje dušu”.
To je neko duboko “nemo” razumevanje koje ne traži reči da biste shvatili, da biste osetili, da biste komunicirali. To je odnos koji prevazilazi ovaj svet i ovo vreme. To je odnos koji ima pogled ka “večnošću”. Ali, prava ljubav to čini lako, jednostavno, bez truda i neke posebne pažnje. Priroda je sama uspostavila svoj “sklad” i to je postalo normalno stanje za oba ljubavnika. Bez da oni moraju oko toga bilo šta da čine.
Možda vam se čini da vi to već sada imate, u vašem braku, ljubavnoj vezi. Da li je to, onda, prava ljubav? Možda da, a možda i ne. U svakom slučaju prava ljubav je vrlo retka pojava. Društvena ljubav koju većina drugih ljudi oseća i misli da je prava je, u stvari, surogat – kopija prave ljubavi. Kopija može biti dobra, ali nikada, ni blizu kao original.
U prethodnoj temi o zaljubljenosti je dotaknuta i prava ljubav. Jer, društvo zaljubljenost uglavnom tumači kao ljubavno osećanje, i pravi malu razliku između jednog i drugog. Za društvo je zaljubljenost “predvorje” ljubavi koje kada se stiša i spusti na zemlju postaje ljubav.
To je zato što društvo brka euforičnu vezanost zaljubljenosti sa emotivnom vezanošću koju stvara rutina i vreme provedeno zajedno u kome su se stvorile neke zajedničke aktivnosti, zajednička poznanstva i navike koje nas dodatno vezuju. Sve to zajedno upakovano u emotivni odnos poštovanja, privrženosti, tolerancije, i slično, društvo zove ljubav.
Za Prirodu prava ljubav nije navika, malodušno stanje nekog oblika kompromisa ili neki vid interesa koji je upakovan u društveni ljubavni bon – ton. Ne. Prirodna prava ljubav je bezkompromisna, društveno nepotkupljiva, neustrašiva i neukrotiva, sudbinska a ne dogovorna, nevina i otvorena a ne lukava i manipulativna. Prava ljubav zrije sa vremenom i prelazi u duhovnu ljubav, a društvena ljubavna kopija postepeno gubi euforični balast i pretvara se u “sivilo” – u društveni prosek.
Samo u jednom kraćem periodu društvene zaljubljenosti kopija i prirodeni original imaju neke vidljive sličnosti. Ali, pre ili kasnije taj privid će izbledeti i “dve ljubavi” će krenuti svaka na svoju stranu – jedna ka društvenom središtu koje će je kao gravitaciona sila usisati u sebe, a druga ka duhovnom svetu koji će je primiti pod svoje okrilje u obliku duhovne ljubavi.
Ali, stvar koja zbunjuje je ta da društveni mehanizam veoma lako može bar privremeno da proizvede kopiju koja veoma liči na original. Kako to?
Kao prvo, društvo vas je još od malena ubedilo u neke životne vrednosti – novac, moć, uspešnost, titule, porodični život, prijateljstvo, materijalne vrednosti i sl. Postoje i negativna ubeđenja kojima vas društvo plaši: da ćete ostati sami, usamljeni u starosti, da ćete patiti više nego drugi koji su u nekoj zajednici, da će vas društvo odbaciti jer niste kao drugi, da ćete pre ostariti ako ne živite s nekim, da ćete ranije umreti. Sve su to, naravno, gluposti osim ako u njih ne poverujete. Ali, veliki broj ljudi poveruje.
I sada, ako poverujete u to što vam društvo kaže, onda će neko ko je u prilici da ispuni ta vaša očekivanja i oslobodi vas strahova i neizvesne budućnosti biti u stanju u vama da proizvede prijatno osećanje koje se može tumačiti kao ljubav. To će biti društvena ljubav. Volećete društvene simbole a preko njih i osobu koja vam to omogućuje. Devojka će zato misliti da voli dečka, ali neće biti svesna da, u stvari voli simbol braka i porodice koji će joj momak obezbediti.
Prava ljubav nema taj društveni osnov. Osnov prave ljubavi je prirodni sklad visokog stepena – sexualni i karakterni. I ništa više. Nikakav materijalni osnov, nikakvi društveni simboli. Ništa.
Tako će dvoje ljubavnika prave ljubavi ostati zajedno bez obzira da li će biti u braku ili ne. Bez obzira da li će imati dece ili ne. Ako jedna strana ne oseća da želi brak i porodicu druga strana će se spontano složiti sa tim. To se neće dovoditi u pitanje. Neće biti ucena, izazivanja krivice kod druge strane. Jer, postoji neograničeno poverenje. Postoji duboko prijateljstvo. Nema igranja društvenih igara, “navlačenja konopca” na jednu ili drugu stranu. Sve je to nepotrebno i obema stranama potpuno jasno. Ovakva ljubav je na pragu duhovnog sveta.
Da li ovakva ljubav postoji? Naravno da postoji, ali je vrlo retka pojava. Mnogi će možda pomisliti da je ovakva ljubav nemoguća. Da postoji samo na filmu ili u mašti. Društvo će to najpre pomisliti, jer društvo nije u stanju da proizvede ovakvu ljubav. Društvo je u stanju da proizvede ljubav društvenih simbola ili iluzornu “duhovnu ljubav” bez sexa, ali ne i pravu prirodnu ljubav. Kopiju da, ali ne i original.
Gde je još veza između prave ljubavi i ovog koncepta sexa bez obaveza?
U tome što će oni koje zanima kretanje ka ljubavnom zajedništvu u konceptu koji je pred vama moći da nađu podršku, u tom smislu što je u samoj osnovi koncepta naglasak na stvaranju uslova za visoko usklađeno sexualno iskustvo – dakle pola puta do prave ljubavi. Osim toga, u okviru koncepta postoji i Program Plus u kome se objašnjava kako da istražimo da li postoji i u kojoj meri usklađenost umova partnera što je označeno kao druga polovina prave ljubavi.
Dakle, onaj kome je ljubavni put prioritet a ne sexualna zabava će moći da u samoj suštini koncepta, u predlozima i različitim temama, nađe neophodnu pomoć na tom svom putu.
Da li će preko ovog koncepta doći do prave ljubavi? Možda da, možda ne. Taj drugi deo ljubavnog pola – umni – je mističan, neuhvatljiv, sudbinski. Znaćete onda kada osetite. Tu se ne može mnogo učiniti osim da tragate. Da tragate i verujete.
Možda će vas društvo u vama dosta puta zavarati, iako ste svaki taj put bili sigurni da je to ono pravo. A možda će biti baš suprotno – odmah ćete biti u pravu. Možda ćete na pravu ljubav čekati čitav život, a možda vam je ona tu, “odmah iza ugla”.
Nema pravila. Sve je ostavljeno slučaju. Samo jedna stvar je izvesna – da je prava ljubav izraz prirodnog bića tebe i tvog partnera, a ne izraz vaših društava u vama.
